Слика рата у документарној прози Пере Тодоровића и Владана Ђорђевића

Иако документарни жанрови претендују на веродостојност и нефикционалност, у литерарном обликовању дневника и мемоара несумњив је удео фикције. У овом раду настојаћемо да покажемо како документарна проза, поготову она која се надовезује на значајна историјска дешавања, мора бити посматрана из књижевноисторијске перспективе, али да не смеју бити занемарена ни типолошка и жанровска разматрања, па ни поетичка, јер дела која ће бити предмет анализе у овом раду припадају епохи реализма, за коју су карактеристични миметичност и неутралисање стилизацијских интервенција. На примерима Дневника једнога добровољца Пере Тодоровића и Успомена из Српско-турског рата Владана Ђорђевића покушаћемо да илуструјемо како документарни жанрови осцилују између историографског и литерарног и како су различити типови дискурса, међу којима се истиче полемички дискурс, укључени у формирање слике Српско-турског рата. Фактографско полазиште дневника и мемоара претаче се у субјективне судове, обележене елементима конструисања сопства у тексту (тзв. аутофикционалности) и праћене бројним литераризованим представама. Позиције које су аутори имали у рату утицале су на формирање ауторских ликова и битно су одредиле њихове приповедачке поступке и гледишта – отуда и разлике у начину конструисања слике рата.